7.РАЗРЕД (8.АПРИЛ): Актив и пасив

Једна од граматичких категорија глагола је и глаголско стање. У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ постоје два глаголска стања:

Актив -субјекат је активни вршилац радње.

Петар  чита књигу.

Пасив (трпно стање) јесте особина глаголске радње којом се може саопштити да лице или предмет исказани субјектом не врше радњу, већ да се радња врши на њима (радња се врши на субјекту као на објекту). 

Пасивном конструкцијом истиче се предмет радње, а не њен вршилац. Оно што би у активној конструкцији био објекат:

Он је разбио прозор, -АКТИВНО (субјекат је вршилац радње на објекту)
у пасивној постаје субјекат:

Прозор је разбијен. -ПАСИВНО (објекат постаје субјекат)

Реченица са пасивном конструкцијом (пасивна реченица) јесте пасивна варијанта предикатске реченице или клаузе у комуникативној реченици, која представља активну варијанту. 
Пасивна реченица је субјекатско-предикатска реченица у којој субјекат трпи радњу. Зато је то пасивни субјекат, јер се на њему врши радња као на објекту уместо да он буде вршилац радње (агенс).

Пасив се гради од трпног придева глагола који се мења и одговарајућег времена помоћног глагола јесам или бити, на пример:

– Брескве су обране. (актив: Обрали смо брескве.)

– Књига ће бити прочитана на време. (актив: Прочитаћу књигу на време.)

– Жито је пожњевено. (актив: Жетеоци су пожњели жито.)

При том треба обратити пажњу на то да презент пасива (сам, си, је, смо, сте, су + трпни придев) може имати двојаку вредност. Он је прави презент само када описује стање или особину, на пример:

– Батерија је напуњена.

– Намештај је премазан заштитним слојем.

– Врата су затворена.

Ако исказује радњу, иста структура значиће прошло време, на пример:

– Фабрика је отворена 1947. године.

– Санке су купљене прошле недеље.

– Торта је направљена јуче.

За исказивање садашње радње најчешће се употребљава безлично-пасивно се. Употребљено са прелазним глаголима и уз навођење предмета радње, безлично седобија пасивну вредност, на пример:

– Данас се отвара нова продавница.

– Поврће се кува у лонцу.

– Продаје се моторни чамац.

Ако је реч о уобичајеној радњи, може се употребити и презент од бивати (учесталог/итеративног глагола наспрам глагола бити), на пример:

– Свако бива награђен према заслугама.


Вршилац радње (агенс)

При употреби пасива ретко се наводи вршилац радње. Покаткад, али само у званичном изражавању, он се може увести конструкцијом од стране + генитив (или само од + генитив), на пример:

– Отказ је потврђен од (стране) генералног директора.

За нежив агенс може се употребити инструментал, на пример:

– Њива је поорана трактором.

– Писмо је написано пенкалом.

– Воће је оштећено градом.

Ипак, вршилац радње најчешће остаје неисказан, јер је главна употреба пасива за радње чији се вршилац не зна или није битан.

УКРАТКО

6. разред (7.април): Независне предикатске реченице

У овом делу тема нашег разговора биће независне предикатске реченице:

► обавештајне ► упитне ► заповедне ► жељне ► узвичне. 

Бавићемо се и писањем узвичника и упитника.

НЕЗАВИСНЕ ПРЕДИКАТСКЕ РЕЧЕНИЦЕ

► У следећем одломку из комедије Лажа и паралажа Јована Стерије

Поповића разговарају отац и кћи: постављају једно другом питања,

настоје да своје ставове изложе што убедљивије, изражавајући своја

осећања.

ЈЕЛИЦА: Ах, татице, шкода, шкода што не знате немецки!

МАРКО: Моја ћерко, зато сам те и послао у Беч да ти научиш, кад ја нисам

мого.

ЈЕЛИЦА: Ах, како је лепо, ја вам не могу доста исказати, верујте, не могу:

како је била једна принцеса, ах сирота, како је за својим љубезним

швермовала!

МАРКО: А шта је то швермовала?

ЈЕЛИЦА: Ах, швермовати је то што у Бечу кажу швермерај. Колико сам пута

ја швермовала, не могу вам исказати, љубезни татице.

МАРКО: Али шта је то швермовати?

ЈЕЛИЦА: Та кажем вам, то је швермерај. Тако је Амалија швермовала за Мо-

ром, кад сам Шилера читала; о, тај вам пише! Кад би само њега читали,

слатки татице, коса би вам расла: како је Карл Мор Амалију убио – то је

било срце! Пак је баш својим дегном убио. Тако и ова сирота принцеса

страдала је и швермовала, а није ни знала да је принцеса.

МАРКО: Кажи ти мени: зашто читаш те књиге?

ЈЕЛИЦА: О, татице, како не би кад по Бечу прве фрајле и највеће даме чи-

тају. Само узмите на ум кад се која разговара, одма ћете приметити чита

ли или не; јер она која чита говори хохтајч.

МАРКО: Зато ти српски тако говориш.

ЈЕЛИЦА: О, молим вас, татице, у Бечу се ретко чује српски; све немецки и

француски. То су вам језици! Кад говоре, мислите мед им тече из усти. Ја

једнако жалим што ме нисте дали да и француски учим.

МАРКО: А с ким би овде говорила?

ЈЕЛИЦА: О, молим вас, татице, имала би ја доста хасне од тога. Какви рома-

на они имаду! Ево и ова је с француског иберсецована, па да се сакрију

сви немецки романи пред њом… Пак какве би јошт несрећне принце-

се и хелдове нашла, како су се заљубили, како су страдали, како су се

убијали – ах, и шта не би читала, кад би знала француски!

МАРКО: Шта би се помогла тиме?

ЈЕЛИЦА: О, татице, млого; јер говорити по моди, унтерхалтовати се с највећом

господом, штеловати се и знати шта је бон-тон, то се све из романа учи.

МАРКО: Тако? А има ли у тим твојим руманима како се готови ручак, како

треба бити добра газдарица и ред у кући држати?

шкода – штета

немецки – немачки

швермовати – уздисати,

чезнути за ким

Шилер – познати немачки

песник

дегно – достојанство,

моралност, отменост

фрајла – неудата женска

особа, госпођица

хохтајч (хохдојч):

немачки књижевни језик

хасна – корист

иберсецован – преведен

хелд – јунак

унтерхалтовати се –

забављати се

штеловати се –

удешавати се

дикција – начин

изговарања речи,

слогова и гласова у говору,

рецитовању и певању;

разговетан односно

неразговетан изговор

(добра дикција/лоша

дикција)

Ако вам се допада ово што сте читали, дужи одломак пронаћи  ћете у вашим граматикама,136.страна.

УПОРЕДИ

1. Истражи у тексту какве реченице најчешће изговара отац, а какве његова кћи. Којим се ин-

терпункцијским знацима најчешће завршавају очеве, а којим кћеркине реченице?

2. Запази какве се говорне улоге (комуникативне функције) могу изразити независним предикатским реченицама.

а) Обавештајне (изјавне) реченице

– Ручају, али нобл, у три сата, пак до пет.

– Моја ћерко, ја видим да је теби Беч сасвим обрнуо мозак.

► Препиши из драмског текста обавештајну реченицу која се завршава тачком:

............................................................................................................................................

► Препиши обавештајну реченицу која се завршава узвичником

.ДЕФИНИЦИЈА

Обавештајним (изјавним) реченицама изјављује се, односно исказује,

одређено обавештење, као основна комуникативна функција. Интонација

ових реченица на самом почетку је узлазна, док при крају прелази у силазну,

те се оне завршавају тачком. Уколико је у њима исказано и посебно осећање,

изговарају се узвичном интонацијом и завршавају се узвичником..............................................................................................................................

б) Упитне реченице

– Како би то могло бити лудо што прве даме у Бечу раде?

– А зар би ти хтела тако живити?

ОБРАТИ ПАЖЊУ!

1. У наведеној драмској ситуацији ликови разговарају тако што постављају

питања, одговарају на њих, чуде се, негодују, исказују своје ставове…

Лику оца, у највећој мери, припадају упитне и заповедне реченице, а лику

његове кћери обавештајне (изјавне) и узвичне реченице.

2. У различитим говорним ситуацијама људи једни другима упућују питања,

обавештења, заповести, молбе, дозволе, жеље и изражавају сопствена

стања и осећања. Тако се, према томе шта изражавају, све независне

предикатске реченице по комуникативној функцији (говорној улози)

деле на: обавештајне (изјавне) реченице, упитне реченице, заповедне

(императивне) реченице, узвичне реченице и жељне (оптативне)

реченице.

ДЕФИНИЦИЈА

Упитне реченице имају комуникативну функцију питања. Њихова

интонација је упитна, а на крају стоји знак питања. Када се питање комбинује

са узвичном интонацијом, пишу се оба знака – упитник и узвичник.-

в)узвичне реченице

ДЕФИНИЦИЈА

Узвичним (ускличним) реченицама испољава се експресивни (емо-

ционални) став према ономе што се изражава реченицом. Њима се може ис-

казати усхићеност, задивљеност, згражање, зачуђеност… Препознатљиве су

по упитним заменицама и прилозима (што, како, колико), по упитно-узвичној

речци ли и узвичној речци ала. Интонација ових реченица јеузвична и на крају

стоји узвичник.

► Препиши једну упитну реченицу из наведеног текста:

............................................................................................................................................

► Препиши реченицу која би поред знака питања могла да има и знак узвика:

– Ко то не зна! (У значењу: То свако зна.)

По типу питања све се упитне реченице деле на опште и посебне.

Опште упитне реченице постављају питање о остварењу целе

ситуације – да ли је она истинита или није. Основни тип одговора на такво

питање јесте: Да/Не.

► Пронађи такву упитну реченицу у тексту и препиши је:

Посебном упитном реченицом тражи се информација о само

једном делу одређене ситуације. Обично почињу упитним заменицама и

прилозима – ко, шта, који, какав, колики, чији; где, куда, камо, одакле, докле,

кад, откад, како, колико.

► Препиши из текста реченицу која представља пример за посебну упитну реченицу:

в) Узвичне реченице

– Какви романа они имаду!

– То су вам језици!

► Препиши једну узвичну реченицу:

Провери да ли би на њеном почетку могла да стоји узвична речца ала,

напиши је и објасни разлику.

ОБРАТИ ПАЖЊУ!

Постоје реченице које личе на упитне, али су заправо узвичне. То су

реторска питања: она служе за то да говорник исказује сопствени став, а не

да заиста поставља питања. Зато се обично каже да је у њима садржан одговор. 

г) Заповедне (императивне) реченице

– Ју, татице, немојте тако говорити!

– Баци те беспослице!

► Препиши из текста реченицу са заповедном комуникативном функцијом:

д) Жељне (оптативне) реченице

– Жив ми био, синко! – Нека живи наш народ! – Да живи свет игре! – Добро

дошли! – Нека бољи победи!

► Протумачи о каквим је жељама реч у следећим народним благословима:

– Здраво био, а младости се наносио! – Куд ходио, срећан био!

– Све ти се по добру познавало! – Срећан ти пут и од њега се похвалио!

Независне предикатске реченице могу да стоје самостално јер

саме носе целовите поруке (имају одређене говорне улоге).

ДЕФИНИЦИЈА

Заповедним (императивним) реченицама – у виду молбе, захтева,

заповести, забране, савета, дозволе – подстиче се или забрањује ситуација

исказана реченицом. Одликује их употреба императива (заповедног начина)

и специфичне интонације, која се некада може завршити узвичником, а

некада тачком.

Одвраћање од неке радње може се исказати императивом у одричном

облику, конструкцијом нека + одрични презент, или немој + инфинитив/да

+ презент: – Нека тата не долази! – Немој тако говорити! – Немој тако да

говориш.

д) жељне реченице

ДЕФИНИЦИЈА

Жељне (оптативне) реченице имају у комуникацији функцију

изражавања жеље да се оствари оно што је њима исказано. Препознају се по

томе што је у њима глагол у облику крњег перфекта (перфекта без помоћног

глагола) или конструкција:

нека + презент, односно да + презент.

Имају узвичну интонацију и завршавају се узвичником.

ВЕЖБЕ

ОБРАТИ ПАЖЊУ... на правопис

Задатак. Напиши један дијалог који водиш у кући за време ванредног стања (напета ситуација, неслагање, неразумевање). Труди се да у дијалогу употребиш различите врсте комуникативних реченица.

Вероватно понекад имаш недоумицу у вези с писањем упитника и узвичника. Да

ли можемо да их бескрајно умножавамо (као у примерима: Он????? или: Доста!!!)? Који има

предност када их пишемо заједно?

По правилу, није добро гомилати интерпункцијске знаке: довољно је да их напишемо

једном (Он? – Доста!).

Прочитај правило о писању упитника и узвичника заједно:

Узвичник и упитник заједно пишу се иза упитно-узвичних реченица и исказа када се

њима пита о нечему што изазива чуђење, неверицу, неслагање, запрепашћење и сл. :

И стварно мислиш да се упустиш у такву ствар?! – Није ваљда баш то рекао?! – Ах, зар

вам није доста драма?! – Пустио ме на пола дана у Лувр. Шта да ти кажем о њему?! – Да се

одселимо?! Како?! Где?! – Толико?!

Напомена: Редослед ова два знака у овој служби је слободан. (Из Правописа ср

8.разред (01.април) :Иво Андрић ''Мост на Жепи''

Сетите се неких Андрићевих дела која смо читали... Зашто он често пише о мостовима? Која је симболика моста? Шта мостови представљају у људском животу? Да ли се слажеш са Андрићевом констатацијом да ,,ништа није боље и вредније од мостова''?


Какви су први утисци о прочитаном делу? Каква осећања је ова прича пробудила у теби (бес, неспокојство, срећу,сумњу,страх,тугу, емпатију...)?

О чему она говори? Покушај да формулишеш тему приповетке.

Писана у реалистичком светлу, ова прича на свом недословном, симболичком нивоу говори о људској немоћи да се досегне коначни смисао, макар смер којим се иде био крајње етичан. У причи се наизменично прати судбина два лика, великог везира Јусуфа, пореклом из Жепе (забити крај Босне, уз реку Дрину), и неимара, безименог, тајновитог Италијана који диже мостове по Отоманској империји и кога везир, изашавши као победник из цариградских дворских сплетки, најми да у родној Жепи, као задужбину, изгради мост. 

Следи опис градње моста која је, као у народним легендама, и у Андрићевој причи повезана са низом потешкоћа. Упоран и заветно предан послу, безимени неимар, после свих искушења, ипак заврши мост, али се при повратку у Цариград разболи од куге и издахне у болници на рукама италијанских фрањеваца. 

На ту вест, велики везир Јусуф нареди да се остатак неимарове плате раздели болници и сиротињи, а сам се замисли над хронограмом који је као натпис за мост смислио један млади песник. Хронограм гласи:
 „Кад Добра Управа и Племенита Вештина
Пружише руку једна другој,
 Настаде овај красни мост.
 Радост поданика и дика Јусуфова
 На оба света.“ 

У потпису је стајало „Јусуф Ибрахим, истински роб божји“, и потом везирова девиза 

„У ћутању је сигурност“.  

(Размислите о овој мисли,да ли се слажете са њом? Како је то човекова сигурност у ћутању? Имате ли неки пример којим ћете то доказати или аргумент који ће јебезусловно оповргнути?)

У дугом, резигнираном, самоиспитујућем ћутању, размишљајући о својој судбини, везир прво прецрта текст хронограма а потом и девизу. Тако мост остаде без имена и без знака. 

У епилогу приче „Мост на Жепи“ приповедач напушта објективну перспективу казивања и са полудистанце, говорећи о себи у трећем лицу, тумачи како је и када одлучио да причу напише:

 „Онај који ово прича, први је који је дошао на мисао да му испита и сазна постанак. То је било једног вечера кад се враћао из планине, и, уморан, сео поред камените ограде на мосту. Били су врели летњи дани, али прохладне ноћи. Кад се наслонио леђима на камен, осети да је још топал од летње жеге. Човек је био знојан, а са Дрине је долазио хладан ветар; пријатан и чудан је био додир топлог клесаног камена. Одмах се споразумеше. Тада је одлучио да му напише историју.“

Размисли о лику везира Јусуфа и безименог неимара. (неимар-градитељ)

Везир Јусуф рођен је у селу Жепи у Босни, када су га са девет година одвели у Цариград. Уживао је велики успех у Цариграду, пошто је постао поштован и познат, о чему се причало у Босни. Уз сав свој успех, поражен је када је провео неколико месеци у заточеништву. Ти месеци проведени у заточеништву имали су велике последице за њега. У најтежим временима људи размишљају о прошлости, а везир је размишљао и о свом детињству проведеном у својој родној земљи. Показао се племенитим када је вратио славу, одлучио да помогне својој родној земљи. Изградио је чувени мост, али остао је без натписа са његовим именом. Везир није могао да превлада искуство из тамнице која га је све више мучила и отуђивала од људи.

Неимар Италијан био је познати градитељ моста из Цариграда. Циганка га је описала као чудног и неуредног човека. Био је тих и равнодушан према становницима Жепе и моста који је изградио. Био је марљив и упоран у изградњи моста упркос свим препрекама.

8.разред(2.април): Иво Андрић ''Деца''-збирка приповедака

Подсети се значајних биографских података о нашем једином нобеловцу.
Покушај да направиш занимљиву презентацију о његовом животу и раду, да смислиш асоцијацију,квиз....Своје радове можеш слати у гугл учионицу, где ће задатак бити постављен.

На изабраном линку, кликом на ''отвори књигу'' можете прочитати приповетке''Деца'',''Кула'',''Прозор,''На обали''.

https://biblioteka.elektronskaknjiga.com/izabrana_proza.php

За читање имате времена до 8.априла......Надам се да ћете уживати у Андрићевом свету деце...

О приповеткама разговарамо ускоро.....

7.разред(31.март): ''Ропство Јанковић Стојана''-епска народна песма

Прича ове епске песме говори о једном догађају из живота ускочког старешине и сердара Стојана Јанковића. Она прво подсећа на догађаје који су се десили пре много година, када су Стојан Јанковић и Илија Смиљанић заробљени и одведени у Стамбол, где добијају сву пажњу султана и двора, да би му остали верни и у његовој служби. Они доносе одлуку да се дочепају кључева, узму благо и коње и побегну. Остварили су замисао, стигли до Котара и растали се. Стојан прво одлази да обиђе виноград и ту затиче мајку како тугује. Не представља јој се, а она га скрхана болом не препозна. Сазнаје да му се љуба преудаје и он одлази у своје дворе. 

Сватови су га лепо примили, а он им пева песму о „тици ластавици“ и „сив-зелен соколу“. Љуба је схватила смисао песме, која је изречена у метафори(која је проширена на целу песничку слику, па је реч о АЛЕГОРИЈИ)
Одмах јури код заове и саопштава јој да се Стојан вратио. Сусрет брата и сестре је дирљив. У песми се безгранична радост брзо смењује неочекиваном трагиком. Када се мајка увече врати из винограда и сазна да јој је син жив и да се вратио, умире од изненадне радости и превелике среће.

Прво што се запажа при читању песме, јесте несклад између наслова песме и њеног садржаја. Наслов „Ропство Јанковић Стојана“ обећава детаљан опис робовања главног јунака. Очекивање је изневерено на почетку песме. Након кратког увода о заробљавању двојице ускока, долази договор о бекству и бекство. Прича даље није везана за робовање, него за последице робовања.  У песми се стално смењују позитивна осећања — радост, задовољство, срећа и негативна осећања — туга, бол, патња. Ово није песма о јуначким борбама, већ је песма о породичној љубави и топлини, породичном страдању, породичним радостима и тугама.
У лик Стојана Јанковића и причу о њему уткан је интернационални  мотив — „муж на свадби своје жене“.
Народни песник потпуно запоставља портрет главног јунака. Жели да истакне Стојанове људске и витешке квалитете, јер је то и тежиште песме.

Цела песма се заснива на контрасту емоција, стално се смењују туга и радост, несрећа и срећа. Када то смењивање буде нагло, настаје лом у души и смрт.

Етапе у развоју радње:

• Увод – Смиљанин Илија и Јанковић Стојан су у ропству преко девет година, и тек тада успевају да побегну. Стижу управо пред свадбу невесте Јанковић Стојана за другога, јер од њега није било гласа преко девет година.
• Заплет – Јанковић Стојан прво сусреће своју мајку, која у винограду тугује за сином и снајом: тужбалица метафором исказана.

“Ој, Стојане, јабуко од злата,

мајка те је већ заборавила,

снаје Јеле заборавит нећу

– снао Јело, неношено злато!”

Тугује за сином, али и зато што је породица остала без наследника, а снаја је све време ту, у кући. Стојан јој се не представља, а она га не препознаје. Казује му да се снаја Јелена удаје.

• Врхунац или кулминација – на свадби је сопствене супруге и пева. Ту песму разуме супруга и прво јавља сестри. Сестра има право да му прва приђе и поздрави га:

 “Вила гњиздо тица ластавица,

вила га је задевет година,

а јутрос га поче да развија;

долети јој сив-зелен соколе

од столице цара честитога,

па јој не да гњиздо да развија.” (алегорија)

• Перипетија – Стојан удаје своју сестру уместо своје супруге. „Лако ћемо ако јесмо људи“…

• Расплет – када се представио мајци, она није издржала супротстављена осећања туге и радости и умрла је.

Ликови: Јанковић Стојан је пример ускока који се бори за очување своје породице, храбар, частан и поносан.

Стилске фигуре : 

1)алегорија у причи о соколу и соколици и

2)  метафора Стојан је јабука од злата.

Алегорија је стилска фигура која настаје када се метафора, тј. пренесено значење, прошири на читаву песничку слику.