7.разред(31.март): ''Ропство Јанковић Стојана''-епска народна песма

Прича ове епске песме говори о једном догађају из живота ускочког старешине и сердара Стојана Јанковића. Она прво подсећа на догађаје који су се десили пре много година, када су Стојан Јанковић и Илија Смиљанић заробљени и одведени у Стамбол, где добијају сву пажњу султана и двора, да би му остали верни и у његовој служби. Они доносе одлуку да се дочепају кључева, узму благо и коње и побегну. Остварили су замисао, стигли до Котара и растали се. Стојан прво одлази да обиђе виноград и ту затиче мајку како тугује. Не представља јој се, а она га скрхана болом не препозна. Сазнаје да му се љуба преудаје и он одлази у своје дворе. 

Сватови су га лепо примили, а он им пева песму о „тици ластавици“ и „сив-зелен соколу“. Љуба је схватила смисао песме, која је изречена у метафори(која је проширена на целу песничку слику, па је реч о АЛЕГОРИЈИ)
Одмах јури код заове и саопштава јој да се Стојан вратио. Сусрет брата и сестре је дирљив. У песми се безгранична радост брзо смењује неочекиваном трагиком. Када се мајка увече врати из винограда и сазна да јој је син жив и да се вратио, умире од изненадне радости и превелике среће.

Прво што се запажа при читању песме, јесте несклад између наслова песме и њеног садржаја. Наслов „Ропство Јанковић Стојана“ обећава детаљан опис робовања главног јунака. Очекивање је изневерено на почетку песме. Након кратког увода о заробљавању двојице ускока, долази договор о бекству и бекство. Прича даље није везана за робовање, него за последице робовања.  У песми се стално смењују позитивна осећања — радост, задовољство, срећа и негативна осећања — туга, бол, патња. Ово није песма о јуначким борбама, већ је песма о породичној љубави и топлини, породичном страдању, породичним радостима и тугама.
У лик Стојана Јанковића и причу о њему уткан је интернационални  мотив — „муж на свадби своје жене“.
Народни песник потпуно запоставља портрет главног јунака. Жели да истакне Стојанове људске и витешке квалитете, јер је то и тежиште песме.

Цела песма се заснива на контрасту емоција, стално се смењују туга и радост, несрећа и срећа. Када то смењивање буде нагло, настаје лом у души и смрт.

Етапе у развоју радње:

• Увод – Смиљанин Илија и Јанковић Стојан су у ропству преко девет година, и тек тада успевају да побегну. Стижу управо пред свадбу невесте Јанковић Стојана за другога, јер од њега није било гласа преко девет година.
• Заплет – Јанковић Стојан прво сусреће своју мајку, која у винограду тугује за сином и снајом: тужбалица метафором исказана.

“Ој, Стојане, јабуко од злата,

мајка те је већ заборавила,

снаје Јеле заборавит нећу

– снао Јело, неношено злато!”

Тугује за сином, али и зато што је породица остала без наследника, а снаја је све време ту, у кући. Стојан јој се не представља, а она га не препознаје. Казује му да се снаја Јелена удаје.

• Врхунац или кулминација – на свадби је сопствене супруге и пева. Ту песму разуме супруга и прво јавља сестри. Сестра има право да му прва приђе и поздрави га:

 “Вила гњиздо тица ластавица,

вила га је задевет година,

а јутрос га поче да развија;

долети јој сив-зелен соколе

од столице цара честитога,

па јој не да гњиздо да развија.” (алегорија)

• Перипетија – Стојан удаје своју сестру уместо своје супруге. „Лако ћемо ако јесмо људи“…

• Расплет – када се представио мајци, она није издржала супротстављена осећања туге и радости и умрла је.

Ликови: Јанковић Стојан је пример ускока који се бори за очување своје породице, храбар, частан и поносан.

Стилске фигуре : 

1)алегорија у причи о соколу и соколици и

2)  метафора Стојан је јабука од злата.

Алегорија је стилска фигура која настаје када се метафора, тј. пренесено значење, прошири на читаву песничку слику.