Светлана Велмар Јанковић
Из КЊИГЕ ЗА МАРКА
СИРОТО ЖДРЕБЕ
(одломак)
► Пред тобом је одломак приповетке из Књиге за Марка у којој је списатељица на занимљив начин спојила ликове српских владара, историјских личности и ликове из наше народне епике са чудесним, фантастичним светом маште. Она ту говори о њиховом детињству – теми која не постоји ни у уџбеницима историје ни у епским песмама. Усредсреди пажњу на одломак из приче која те одводи у давно доба Марковог детињства, у свет његове безмерне заштитничке љубави према животињама, а посебно према једном ждребету које ће епске песме прославити као чудесног коња Шарца.
Догодило се крајем лета, кад су дани густи од топлоте.
Ждребе је порасло. Престало је да сиса помајку-дивокозу и по цео дан је скакало и пасло са јарићuма у близини пећине. Ни дивокоза, ни птица а ни Марко нису им дозвољавали да се удаљују. Дечак је био одлучио да ипак не преноси у склониште своје љубимце из подрумчета – то би могло да привуче нечију пажњу, и склониште би часком било откривено. Било је најбоље да сви остану тамо где су – а кад опет запрете кише, и кад се најави зима са снеговима – смислиће он већ шта да уради.
Било је рано поподне и Марко је метлом од брезових гранчица чистио склониште. Окрени-обрни, стално је чистио или подрумче или склониште. Ждребенце и јарићи су мање прљали него корњаче и јеж – али се и склониште морало темељно очистити бар једанпут дневно.
Изненада је улетела шарена птица која се обично није одвајала ни од ждребета, ни од јарића.
Брзо је кружила изнад Маркове главе, као да је узнемирена, као да га упозорава.
– Шта је било? – упитао ју је.
Онда је осетио да птица и он више нису сами. Окренуо се и у полумраку пећине угледао два непозната човека са чалмама на главама.
Добро је знао ко носи чалме: Турци. Колико пута је само слушао о турским уходама које упадају у туђе земље па краду и мушку децу. Много је турских војника-најамника у хришћанским војскама, говорио је отац. Нарочито код Грка, Византинаца, а то не ваља. Причало се и о томе да турска најезда прети земљама на Балкану. И српским, и бугарским, и грчким. Можда чак и далеком, сјајном Цариграду. 3ар није и зато моћни владар српских земаља, Душан Силни, који је недавно постао цар, стално јачао своју војску и надгледао границе њихове простране државе? Оружар Мирко је од пре кратког времена имао у оружници 20 потпуно нових caмocтpела са оним нарочитим великим стрелама које је отац набавио чак из Дубровника. Ах, да му је сад било које оружје из Миркове оружнице! Макар само онај мач који мy је обећан кад још мало ојача.
Да, то су били они. Дошли су чак довде. 
Два Турчина су без речи гледали лепог, здравог дeчака а дечак је без речи гледао у њих.
Онда су се они споразумели погледом па заједно брзо, шчепали Марка који се жестоко бранио. Ритао се, гризао их, чупао за браде, гурао прсте у очи. Узалуд – успели су да га савладају, били су, ра-
зуме се, јачи. Jeдaн га је чврсто држао, а други му је брзо везивао и ноге и руке. Уста му нису запушили, могао је да виче — али кога да довиче из дубине мале пећине заклоњене застором пузавица?
И Турци су знали да дечак не може дозвати помоћ. Овуда готово да нико није пролазио, а град је био довољно удаљен.
Да су хтели да га убију, мислио је, већ би то учинили. Не, обућu ћe га у њихову одећу и, као њиховог, одвешћe га са собом.
То је много горе него да га убију.
Мора некако да смисли како да им умакне. Сад, док је овако везан, то никако не може. Али једном ћe ипак морати и да га одвежу. Онда ћe он бити смирен и лукав, врло лукав и спреман да прву згодну прилику искористи за бекство.
Лежао је, нем и беспомоћан, наизглед и уплашен, а оба Турчина су, готово нечујно, одложили сабље, сели поред њега и јели неку своју храну. Посматрао их је испод спуштених капака. Били су то јаки људи и обучени војници. Марко је то умео да процени, јер је много пута гледао вежбе очевих војника.
Птице, у његовој близини, није било.
3авршили су са обедом и све распремили. Један од ухода је изишао па се, после кратког времена, вратио.
„Обишао је своје коње”, помислио је Марко а онда се следио. „Па они ћe, сигурно, повести собом и моје ждребе. И њега ћe украсти!”
3атворио је очи. Туђинац је, вештом руком, опипавао чврстину његових веза и на рукама и на ногама. Није био груб. 3атим су нешто тихо шапутали на њиховом чудном језику, па прилегли.
„Покрили су се простиркама које је моја мајка ткала” – беснео је Марко, у себи.
Време је пролазило. Нападачи су заспали.
Одједном је Марко осетио да је птичица ту, над њим. Отворио је очи: лебдела му је тачно изнад лица. Шта је то вредело кад није могао ни да се макне! А шта је сад па ово топло и влажно на његовим рукама! Њушка! Ждребенце! Нису га ухватили. Мили Боже, па ждребе покушава да својим младим зубима прегризе везе на његовим рукама!
Турци су и даље мирно спавали.
Ждребе је дуго чупкало и гризло везе а Марку је изгледало да то траје сатима. Срце му је лупало као лудо. Турске уходе су сваки час могле да се пробуде.
Не, били су у дубоком сну, очигледно преморени. Кo зна колико су дуго путовали, без сна.
Хоп — везе су најзад попуцале. Марко се усправи у седећи положај. Све га је болело. Климну главом ждребету, у знак захвалности, као да захваљује човеку. Ждребе га лизну по лицу — добро је схватило да морају да чувају најдубљу тишину.
Где ли му је онај његов ножић који увек носи са собом, за сваки случај? Да му није испао док се бранио?
Не, није — ево га, у џепићу. Марко је без шума пресецао једну по једну нит веза на својим ногама. Све му је то изгледало сувише споро. Најзад је било готово — а он слободан.
Птичица му је слетела у косу као да је, тог тренутка, хтела да га опомене: „Сада највећи опрез! Без журбе и нечујно!”
Помицао се корак по корак, трудећи се да не прави никакав шум. Прво ходник, а потом излаз никад му нису изгледали даљи.
Уф. Изишао је.
Кад се провукао кроз застор од пузавица, осетио се боље.
Чим су га угледали, турски коњи су зарзали, али Марко је већ трчао пуном брзином према свом граду, заклоњен шипрагом и жбуњем.
Пролетео је кроз капију и јурнуо право у оружницу, код Мирка.
— Два Турчина... уходе... у мом скровишту — једва је измуцао, долазећи до даха.
3а тили час је читава чета војника трчала према склоништу. Мирко их је предводио, а Марко водио.
Кад су утрчали у склониште, имали су шта да виде. Оба Турчина су лежала на истом месту. Били су будни, али непокретни и као ошамућени. Ждребенце је стајало изнад њих: чим би покушали да се помере, свом снагом их је, предњим ногама, ударало у главе, напросто их је шутирало.
Нису ни схватили шта им се догађа.
Можда су почели да схватају тек кад су, сад они везани као вреће и пребачени преко сопствених коња, поведени у град Прилеп. У ропство.
Heћy да вам причам о похвалама које је добио Марко, заједно са својим ждребетом, за храброст и домишљатост. Све то можете и сами да претпоставите. Као награду, стекао је право и на своје подрумче, и на своје склониште, и на све своје животиње, а нарочито на ждребе. Отац, моћни Вукашин Мрњавчевић, рекао му је да је достојан да му буде наследник — то је било заиста врхунско признање. Али нећете моћи да погодите шта је Mapко открио већ сутрадан после овог догађаја, док је тимарио ждребенце. Није могао да верује својим очима: па оно је имало, на својој кожи, потпуно исте шаре које је имала и шарена птица на своме пepjy! Исте истијате!
– Знаш шта — рекао му је. — Ти више ниси никакво сирото ждребе. Ти си мој моћни, опасни Шарац!
Тако се завршава ова наша прича о дечаку Марку, који ћe, кад одрасте, постати чувени Краљевић Марко. Наша историја га памти и као краља Марка. О њему и његовом коњу Шарцу српски народ, али и други балкански народи, испевали су много песама. Оне све говоре о томе како се велики јунак Краљевић Марко, уз помоћ свога коња Шарца, борио против Турака кад су они освојили балканске земље. Тих песама има толико да ћете моћи да бирате ону која вам се највише буде допала. У тим песмама се помиње и вила Равијојла као Маркова посестрима, али само ми знамо да је то, у ствари, она лепа шарена птица из ове приче.
Припреми се за РАЗГОВОР О ДЕЛУ
* Укратко испричај о чему се говори у наведеном одломку.
** Издвој део текста који је на тебе оставио најснажнији утисак и образложи свој избор.
*** Уочи елементе приче који те подсећају на бајку и образложи своја запажања.
