6.разред (22.април): Марко Краљевић

Марко Краљевић – од историјске личности до епског јунака

Краљевић Марко је, без сумње, особа која заузима прво место међу епским јунацима српског народа, исто тако је свакако најзначајнији српски народни јунак, а и у Македонији, као и код Бугара развијен је његов култ као епског хероја. За њега се везује презиме Мрњавчевић, као и за његовог оца, стрица и браћу, међутим, то презиме је знатно каснијег порекла. Наиме, први извор који наводи ово презиме је Руварчев родослов (настао 1563-1584) у коме је забележен и први помен презимена Мрњавчевић.

О пореклу ове породице, пак, обавештава Мавро Орбин у свом чувеном делу Краљевство Словена, односно Il Regno degli Slavi, које је штампано први пут у Пезару 1601. године. Орбин пише како је Мрњава био сиромашни племић из Захумља, а чији су синови из Ливна, односно су рођени тамо. Мрњава је могуће припадао оном делу српске властеле које је било подршка краљу и цару Душану у његовим ратовима са Босном управо око Захумља. Због тога је врло могуће и уследила миграција и самог Мрњаве у Србију где се развила породица његових наследника која је добила презиме Мрњавчевић.

Успон је породица доживела управо у време реченог краља и цара Стефана Душана (1331-1355). Око 1350. године Вукашин се наводи као жупан Прилепа, док су истовремено текле Душанове припреме за поход на Босну. Пет година доцније цар Душан је изненада умро, а на власт је дошао његов син Урош у чије време је започела дезинтеграција моћног српског царства. Тада на историјску сцену крупним корацима ступају родитељи и породица Марка (потоњег Краљевића), а и сам Марко оставља трагове у савременим историјским изворима.

Отац му је, дакле, био најмоћнији српски феудалац у доба цара Уроша, Вукашин (Мрњавчевић) који се крунисао као краљ од 1365. године, када је постао и царев савладар, са могућим намерама да заснује нову династију након цареве смрти. Стриц Марков, Вукашинов брат, био је такође врло моћан српски феудалац, деспот Јован Угљеша, господар Сера. Оба брата су, дакле, управљали великим делом Македоније. Мајка му се звала Јелена (у докуемнтима као Аљена, Алена, а доцније  епској традицији добија име Јевросима) и била је по пореклу потпуно непозната властелинка. Жена деспота Угљеше, Јелена (у монаштву Јефимија) била је прва српска песникиња и оставила је дубок траг на српску културу.

За Марка се сматра да је рођен око 1335. године, мада прецизних података и нема. Први податак о њему је везан за посланство у Дубровник 1361. године. Они показују да је врло рано Марко био човек од поверења цара Уроша, јер му је поверено да води ово изасланство са намером да почну мировни преговори Србије и Дубровника због рата који је недавно избио. Иако без склопљеног мира, Марко се ипак вратио са одређеним успесима, пре свега са ослобођеним призренским трговцима и заложеним породичним сребром које је остало од његовог оца.

Ово је, дакле, први сигурни писани траг о Марку у савременим историјским изворима. Постоји и натпис изнад улаза цркве у Тиквешу који сведочи о управитељима те области – Николи и неком Марку – из 1356. године, али не постоји нити један поуздан податак о томе да ли је у питању син Вукашинов. Повеља краља Вукашина Дубровнику 5. априла 1370. године је још један рани историјски извор који сведочи о Марку, јер се у њој помињу поред самога краља и краљица Алјена (Аљена) као и синови Марко и Андријаш. Октобра 1370. године настао је натпис у Охриду о краљу Марку, али је тешко утврдити његову аутентичност и значај овог самог натписа. Могао би свакако да разјасни када је Марко крунисан за младог краља, међутим, истовремено отвара и низ недоумица.

Вукашин је свакако желео за свог сина и одговарајућу супругу. У ту сврху покренута је иницијатива да се догоди и Маркова женидба девојком из хрватске великашке породице Шубића. Та девојка се налазила у то време на двору босанског бана Твртка Котроманића, који је имао задатак да је добро уда. Када је идеја о њеној удаји за Марка почела да се реализује, а показала се и спремност Твртка за помоћ, уследио је папски протест због удаје за filio magnifici viri Regis Rascie scismatico. Из овог документа се види, са једне стране, да је Вукашин међународно признат за краља, али и да је папа био жестоко против овог брака. Писао је Твртку, а вршио је притисак на Босну преко Лајоша Великог, угарског краља и сизерена босанског владара. Ова идеја је, дакле, пропала и уследила је Маркова женидба Јеленом Хлапен, ћерком господара Бера и Водена Радослава Хлапена.

Вукашин, као и његов син, били су део коалиције усмерене против великаша Николе Алтомановића. Уследиле су у првој половини 1371. године опсежне припреме за напад на Николу Алтомановића, али је уследило одустајање од овог похода. Војска краља Вукашина је морала да скрене на исток, а уследила је потом и Маричка битка 26. септембра 1371. године. Марко је остао без оца и стрица, Србија без најмоћнијег феудалца, а Османлије су оствариле одлучну победу. И Византија је постала турски вазал, а земље краља Вукашина и деспота Јована Угљеше су разделили у највећој мери околни феудалци.

Марко је тако постао наследник круне свога оца. По титули био је краљ Србије, а у ствари господар Прилепа и околине. Марко је за свега неколико година прешао пут од наследника трона до обласног господара, од могућег родоначелника нове династије, будући да је ускоро после Маричке битке умро без деце и цар Урош, до локалног феудалца чију титулу није признавао нико у околини. Брат Андријаш био је господар Марковог дела области са мајком монахињом Јелисаветом, са којом је Андријаш и делио власт, док је други брат Дмитар са њим боравио. Марко је постао турски вазал након 1371. године, али се не зна кад и како, као ни под којим условима. У контексту феудалне раздробљености негдашњег Царства, Марко је био један од феудалаца и господара територија на подручју Македоније. 

Свој траг оставио је и у уметности, јер су га портретисали Мина Караџић, ћерка Вука Стефановића Караџића, који је и сакупио песме о самом Марку Краљевићу, затим велики Ђура Јакшић, знаменити чешки сликар који је боравио међу Србима са обе стране Саве и Дунава – Владислав Тителбах, онда Новак Радонић, а извајао га је и чувени Иван Мештровић. Све је ово учинило лик Марка Краљевића бесмртним у српском националном епу и сећању.

 Циклус Краљевића Марка обухвата српске епске народне песме које описују живот Марка Краљевића, углавном се не држећи историјских чињеница.^[1] Већину песама из овог циклуса је 1845. године објавио Вук Стефановић Караџић у издању „Српске народне пјесме”