Сетите се неких Андрићевих дела која смо читали... Зашто он често пише о мостовима? Која је симболика моста? Шта мостови представљају у људском животу? Да ли се слажеш са Андрићевом констатацијом да ,,ништа није боље и вредније од мостова''?
Какви су први утисци о прочитаном делу? Каква осећања је ова прича пробудила у теби (бес, неспокојство, срећу,сумњу,страх,тугу, емпатију...)?
О чему она говори? Покушај да формулишеш тему приповетке.
Писана у реалистичком светлу, ова прича на свом недословном, симболичком нивоу говори о људској немоћи да се досегне коначни смисао, макар смер којим се иде био крајње етичан. У причи се наизменично прати судбина два лика, великог везира Јусуфа, пореклом из Жепе (забити крај Босне, уз реку Дрину), и неимара, безименог, тајновитог Италијана који диже мостове по Отоманској империји и кога везир, изашавши као победник из цариградских дворских сплетки, најми да у родној Жепи, као задужбину, изгради мост.
Следи опис градње моста која је, као у народним легендама, и у Андрићевој причи повезана са низом потешкоћа. Упоран и заветно предан послу, безимени неимар, после свих искушења, ипак заврши мост, али се при повратку у Цариград разболи од куге и издахне у болници на рукама италијанских фрањеваца.
На ту вест, велики везир Јусуф нареди да се остатак неимарове плате раздели болници и сиротињи, а сам се замисли над хронограмом који је као натпис за мост смислио један млади песник. Хронограм гласи:
„Кад Добра Управа и Племенита Вештина
Пружише руку једна другој,
Настаде овај красни мост.
Радост поданика и дика Јусуфова
На оба света.“
У потпису је стајало „Јусуф Ибрахим, истински роб божји“, и потом везирова девиза
„У ћутању је сигурност“.
(Размислите о овој мисли,да ли се слажете са њом? Како је то човекова сигурност у ћутању? Имате ли неки пример којим ћете то доказати или аргумент који ће јебезусловно оповргнути?)
У дугом, резигнираном, самоиспитујућем ћутању, размишљајући о својој судбини, везир прво прецрта текст хронограма а потом и девизу. Тако мост остаде без имена и без знака.
У епилогу приче „Мост на Жепи“ приповедач напушта објективну перспективу казивања и са полудистанце, говорећи о себи у трећем лицу, тумачи како је и када одлучио да причу напише:
„Онај који ово прича, први је који је дошао на мисао да му испита и сазна постанак. То је било једног вечера кад се враћао из планине, и, уморан, сео поред камените ограде на мосту. Били су врели летњи дани, али прохладне ноћи. Кад се наслонио леђима на камен, осети да је још топал од летње жеге. Човек је био знојан, а са Дрине је долазио хладан ветар; пријатан и чудан је био додир топлог клесаног камена. Одмах се споразумеше. Тада је одлучио да му напише историју.“
Размисли о лику везира Јусуфа и безименог неимара. (неимар-градитељ)
Везир Јусуф рођен је у селу Жепи у Босни, када су га са девет година одвели у Цариград. Уживао је велики успех у Цариграду, пошто је постао поштован и познат, о чему се причало у Босни. Уз сав свој успех, поражен је када је провео неколико месеци у заточеништву. Ти месеци проведени у заточеништву имали су велике последице за њега. У најтежим временима људи размишљају о прошлости, а везир је размишљао и о свом детињству проведеном у својој родној земљи. Показао се племенитим када је вратио славу, одлучио да помогне својој родној земљи. Изградио је чувени мост, али остао је без натписа са његовим именом. Везир није могао да превлада искуство из тамнице која га је све више мучила и отуђивала од људи.
Неимар Италијан био је познати градитељ моста из Цариграда. Циганка га је описала као чудног и неуредног човека. Био је тих и равнодушан према становницима Жепе и моста који је изградио. Био је марљив и упоран у изградњи моста упркос свим препрекама.
Нема коментара:
Постави коментар