Акценaтски систем у српском језику
У говору и при читању запажамо да се сви слогови једне речи не изговарају истом јачином гласа, већ се у вишесложним речима један слог по својој јачини обично истиче између осталих. Акценатски систем српског језика је сложен, састоји се од четири различита акцента и послеакценатских дужина. Међутим, поштујући правила и није тако тешко одредити га.
Акценат речи је нарочито истицање јачине и висине једног слога. Ово наглашавање има три елемента: јачину, висину и трајање.
Подела акцената
Слика 1. Акценти
У српском књижевном језику постоје четири акцента, два дуга и два кратка, који могу бити силазни или узлазни.
1. Kраткосилазни обележава се знаком ‶. Слог који носи овај нагласак изговара се кратко, док јачина и висина тона нагло и једновремено падају. Примери:пȁс, при̏јатељ, гле̏дати,
2. Краткоузлазни обележавамо знаком ‵, а изговарамо кратко, висина тоне расте док јачина изговора опада пре завршетка изговора тако наглашеног слога: но̀га, капѐта̄н, пожѐлети.
Разлика између краткосилазног и краткоузлазног акцента уочљива је ако се обрати пажња на то како се изговарају слогови након наглашеног. Код краткосилазног акцента слогови који следе изговарају се опадајућом висином и јачином, а код краткоузлазног акцента слогови који следе изговарају се истом или чак растућом висином.
3. Дугосилазни означава се знаком ⁀. Изговора се на следећи начин: дуго, тон је спочетка висок, а онда упадљиво пада, једновремено са јачином изговора: си̑н, пе̑ћ, ра̑днӣк.
4. Дугоузлазни означавамо знаком ′. Овај нагласак изговарамо дуго, висина тона стално расте, а јачина изговора готово се не може пратити: пе́сак, гла́ва, ру́ка, жи́вӣмо.
пееееесак
Слика 2. Четири акцента
Ненаглашена дужина
Као што наглашени слогови могу бити по квантитету кратки или дуги, тако могу и ненаглашени слогови у нашем језику бити кратки или дуги. Ово зовемо ненаглашеном (постакценатском) дужином. Правило налаже да кратак слог може доћи било испред било иза наглашеног, док дуги ненаглашени слог може доћи једино после наглашеног: ју̀нāк. Знак за обележавање ненаглашене дужине јесте ˉ.
Место нагласка у речи
Постоји неколико правила за наглашавање речи:
- Једносложне наглашене речи могу имати само силазне нагласке, дуге или кратке: са̏н, ла̏в, вр̏т, но̏в, та̏д; да̑н, зи̑д, бро̑д, кр̑в, фи̑н, да̑ш.
- Вишесложне речи могу имати било који од четири нагласка, с тим што, поново, силазни могу доћи само на први слог, а узлазни на било који сем на последњи: ла̑ђа, ра̑днӣци, ни̏какав, ди̏на̄ри; на́роднӣ, тети́ва, сѐља̄к, лепо̀тица.
- Ненаглашена дужина може се јавити само иза наглашеног слога, никако испред.
↓нагласак ⁄ слог→ | једини слог | први слог | други слог | последњи слог |
силазни, кратки и дуги | + | + | - | - |
узлазни, кратки и дуги | - | + | + | - |
ненаглашенадужина | - | - | + | + |
Место нагласка у речи
Клитике
Поред речи које имају своје акценте у српском језику има речи које су без икаквог акцента. Те речи чине акценатску целину или са речима испред себе или са речима иза себе.
Проклитике
Речи које немају свога акцента већ чине акценатску целину са речју иза себе су проклитике. Проклитике су обично предлози, речце и везници. На пример: Пошао је | са оцем | да купи | у граду | патике.
У неким случајевима нагласак се са преноси на проклитике (када те речи имају силазни нагласак на првом слогу), и то: обавезно код негираних глаголских облика (нѐ гледа̄м, нѐ ра̄дӣ, нѐ знајӯ, не̏ добӣ, не̏ накупова̄ла се) и у инстр. јд. личне заменице за 1. л. (са̏ мно̄м), а факултативно код осталих врста речи (у̀ кесу, прѐд ла̄ђу, за̏ рӯку, на̏ воду, ко̀д њӣх).
Енклитике
Енклитике су речи које немају свој акценат, а у говору чине изговорну целину са речју испред себе. Обично су то ненаглашени облици личних и повратних заменица, краћи облици помоћних глагола јесам и хоћу и речца ли. На пример: Хоћеш ли ми | рећи | колико си | платио | патике?
Енклитике могу стајати и испред наглашене речи, када се наслањају на проклитику: Пошао сам | да ти купим | патике.
Разликовна функција акцента
Акценти имају и дистинктивну (разликовну) функцију.
На пример: гра̑д - „насељено место”, а гра̏д - „лед из облака”
вла́да - „орган државне власти”, а вла̑дā је облик 3. л. јд. презента глагола владати
сѐло - „мање насеље чији су становници претежно земљорадници”, а се́ло - „седељка, забава”
Сажетак:
У српском књижевном језику постоје четири акцента: краткосилазни, који се обележава е знаком ‶, краткоузлазни који се обележава знаком ‵, дугосилазни који се обележава знаком ⁀ и дугоузлазни који се обележава знаком ′.
Ненаглашени слогови у нашем језику бити кратки или дуги. Ово зовемо ненаглашеном (постакценатском) дужином. Правило налаже да кратак слог може доћи било испред било иза наглашеног, док дуги ненаглашени слог може доћи једино после наглашеног.
Правила за наглашавање речи:
- Једносложне наглашене речи могу имати само силазне нагласке, дуге или кратке.
- Вишесложне речи могу имати било који од четири нагласка, с тим што силазни могу доћи само на први слог, а узлазни на било који сем на последњи.
- Ненаглашена дужина може се јавити само иза наглашеног слога, никако испред.
Поред речи које имају своје акценте у српском језику има речи које су без икаквог акцента. Те речи чине акценатску целину или са речима испред себе или са речима иза себе.
Речи које немају свога акцента већ чине акценатску целину са речју иза себе су проклитике. Проклитике су обично предлози, речце и везници.
Енклитике су речи које немају свој акценат, а у говору чине изговорну целину са речју испред себе. Обично су то ненаглашени облици личних и повратних заменица, краћи облици помоћних глагола јесам и хоћу и речца ли.
Акценти имају и дистинктивну (разликовну) функцију.
Нема коментара:
Постави коментар